Налази се у Пчињском округу и повезује Корбевац (Врање) и Босилеград (дужине 70 km), преко планине Бесне Кобиле. Изграђен је као алтернатива првобитно планираној траси од Врањске Бање, преко Првонека до Босилеграда. Као стратешки важан пројекат, гради га консолидована Кубанска козачка дивизија под командом генерала Логвинова Василија Петровича (до 1923) и Зборовског Виктора Ерастовича.
Козаци (4.700), доминантно са Дона и Кубања, на овом захтевном пројекту раде 1921–’26. год. Пројекат је рађен за Министарство јавних радова КСХС, одмах по доласку јединице преко Солуна и Ђевђелије. Све задатке: трасирање (Борис Позњаков), пројектовање (Коста Цукинов), извођење и финансирање, реализују белогардејци сопственим средствима. Ангажовано људство је смештано у постојећим насељима (Д. Љубата, Крива Феја…) и посебно изграђеним радничким камповима у околини. Пут је грађен у екстремно тешким природним (рељеф, клима), организационим (техника, финансије) и животним условима. Има мишљења да су овакве околности намерно створене од стране главнокомандујућег барона Н. П. Врангела – да војска буде ангажована у условима који климатски и биогеографски одговарају руској степи. Пут из правца Корбевца савладава висинску разлику од 1300 m у успону (највиша тачка 1666 m н.в), а затим 900 m у силаску. Повезује насеља: Себеврање, Клисурицу, Несврте, Криву Феју, а преко Бесне Кобиле – Мусуљ, Г. и Д. Љубату и Босилеграду. Дуго је била главна веза Јужне Србије и Источне Бугарске. Овим путем се окупациона фашистичка бугарска војска, након капитулације у јесен 1944, повукла из овог дела Србије. Најзначајнијим делом је државни пут IIБ реда бр. 442. Повезује саобраћајнице IA (А1) и IIА реда бр. 258 у долини Јужне Мораве на западу и IIА реда (234) у долини Големе Реке на истоку. Део трасе пута на Бесној Кобили (дужине 15 km) и после једног века од изградње има аутентичан изглед. Козаци су добро примљени од стране локалног (српског и бугарског) становништва на које позитивно утичу нарочито у домену културе (образовање, здравство, уметност, религија, привреда). На та времена подсећа више мањих спомен-обележја, као и два већа споменика на траси пута – Споменик козацима у Корбевцу и Руски споменик на Бесној Кобили.
Споменик козацима у Корбевцу
(42°35’12.16”N; 22°2’11.73”E)
Корбевац, Врањска Бања, Врање
Североисточно од Врања и Врањске Бање, на источној периферији н. Корбевац, 2 km од центра, са леве стране тзв. „Руског пута”, у непосредној близини локалног гробља. Споменик има двостепени постамент (висине 0,6 m) од смеше бетона и ломљеног камена, тело споменика од тесаног камена у малтеру и на врху крст од бетона (висине 0,8 m). Споменик је укупно висок 2,7 m, али је због локације – изнад пута и околног уређења простора врло печатљив. Тело споменика је у облику четворостране пирамиде квадратног профила, у основи 1,3 m. На плочи (75×50 cm), у плиткој ниши, на руском језику je текст: „Кубанска козачка дивизија – браћи козацима који су умрли у изгнанству 1921–1925. г.” Током 2016. споменик и околина (степениште и ограда) уређени су у сарадњи локалног СУБНОР-а и представништва руских компанија у РС. Од пута до споменика је бетонска стаза са степеништем, ширине 1,5 m. Ограђен je бетонским стубовима квадратног профила, висине 0,7 m, повезаних ланцима.
Руски споменик на Бесној Кобили
(42°33’9.73”N; 22°14’1.25”E)
Крива Феја, Врањска Бања, Врање
Налази се на планини Бесна Кобила, северно (ваздушном линијом 2,5 km) од највишег врха (1922 m н.в), на територији н. Крива Феја. На високом превоју и највишој тачки (1666 m н.в) трасе „Руског пута”. Локација је позната као „Руски споменик”, а раније као Прекоп. Источно од споменика је територија н. Барје (опш. Босилеград). Подигнут на месту некадашњих гробова и дрвених обележаја преминулих козака консолидоване Кубанске дивизије током изградње пута (1921–’26). Висок је 3,3 m, са дводелним постаментом и телом споменика у облику обелиска, све квадратног профила. Доњи постамент је од тесаног камена спојеног малтером, висине 0,8 m и страницом 1,06 m.
Горњи постамент, висине 30 cm и обелиск, висине 1,6 m су од бетона. Првобитна табла са текстом на руском је нестала, а 2010. је постављена нова гранитна на српском: „Руска кубанска дивизија, својој браћи козацима умрлим од 1921–1925 год.” са поруком „Да братоубилачког рата више не буде”.
Мирољуб Милинчић, директор Центра Руског географског друштва у Србији