Александар Ђурђев, председник Српске лиге, проследио је редакцији БДК резонантно обраћање чији се текст објављује у целости.
Упркос неколико деценија неолибералних теоријских покушаја да се енергетика, економија и политика раздвоје као самосталне области људске делатности, савремена реалност је још једном одбила да има посла са теоријом и недвосмислено је показала да су то нераздвојни и међусобно повезани процеси.
Ако су у периодима глобалне стабилности главна питања у вези са транспортом нафте техничке природе — која се тичу ефикасности, ефективности, као и безбедности и заштите — у временима кризе, геополитичка питања су свакако примарна, па ћу себи дати слободу да се позовем на њих.
Криза као поље неизвесности захтева од нас да идентификујемо те ретке тачке извесности и да на њима градимо одржива решења.
Ако је Први светски рат означио победу мотора са унутрашњим сагоревањем, а Други светски рат се углавном водио око нафтних ресурса, у овом тренутку је потпуно очигледно да нафта и други угљоводоници остају у епицентру данашње кризе.
Иако је „зелена транзиција“ и технолошки развој заснован на обновљивим изворима енергије у последњим деценијама гласно најављиван, очигледно је да се данашњи глобални хибридни конфликти и даље воде око класичних извора енергије, односно технологија заснованих првенствено на угљоводоницима. (До сада нико није сматрао соларни тенк или електрични ловачки авион оправданим са технолошке тачке гледишта и са аспекта безбедности).
Зато је прва извесност да ће потражња за нафтом остати висока током дугог периода, упркос кризним флуктуацијама, и да ће се сваки будући технолошки развој заснивати на класичним изворима енергије, пре свега на угљоводоницима.
Само земље које имају сигуран приступ енергетским ресурсима по економски прихватљивој цени моћи ће да одрже темпо економског развоја и сачувају социјалну стабилност, националну кохезију и националну безбедност.
Свака енергетска транзиција, иако могућа, зависи, пре свега, од брзине коју су друштвене структуре способне да издрже и од амортизације.
Друга извесност, с обзиром на то да нафта и гас несумњиво остају главни извор енергије, јесте да ће како класичне руте, тако и геополитичке претпоставке транспорта остати исте, чак и ако се тржишта промене.
Српска енергетска реалност је свесна чињенице да се центар гравитације пласмана и потражње за руским енергентима померио са запада у азијски регион, но Србија, као упориште Балкана, и даље остаје најкраћи миленијумски пут из Европе и европског дела Русије до Блиског истока и Африке.
Све то чини геополитички простор Балкана и даље перманентно актуелним и првокласним, иако је због Специјалне војне операције у Украјини ова рута, надајмо се привремено, блокирана за испоруке руских енергената.
Тренутна ситуација је посебно нагласила рањивост геополитичког положаја и енергетске безбедности Србије.
Захваљујући погрешним политичким одлукама претходних власти у Србији, снажном притиску Запада и неуспешној бирократској подршци многих пријатељских земаља независности Црне Горе, Србија је у овом тренутку остала без излаза на море, а самим тим и без значајне могућности да диверсификује своје испоруке, што је отворило Србију за будуће и даље политичке уцене и претње.
С друге стране, срећна околност је што је, захваљујући спремности мађарских партнера на сарадњу, Србија приступила изградњи нафтовода до мађарског крака нафтовода „Дружба“, што ће олакшати положај Србије у догледној будућности и отворити могућност снабдевања Србије руском нафтом као најјефтинијим и најлогичнијим извором енергије.
Планирани капацитет нафтовода је 5,5 милиона тона годишње, што уз више од три милиона тона домаће потрошње и 23% домаће производње нафте, као и постојеће рафинерије и развијен дистрибутивни систем, отвара могућност ширег продора руских енергената на тржишта суседних балканских земаља. Наравно, обавезан услов је успостављање вишеполарног поретка који ће отворити тренутни кризни хаос за несметан проток робе и енергије.
Стрпљење, континуиран рад и додатни напори кроз узајамну сарадњу су предуслови за успостављање таквог поретка против геополитичке ентропије атлантизма. Као што је рекао један од највећих термодинамичара Иља Пригожин: „Растемо директно пропорционално количини хаоса коју можемо да поднесемо и смањимо“.