Србија је већ у изборној трци, Немачка је ушла у изборни земљотрес, а између нас се управо догодило нешто што би српски бирачи морали добро да запамте. Немачка затвара руски конзулат у Бону и руски дипломатски и конзуларни службеници који тамо раде морају да напусте земљу. Мађарска је 8. септембра протерала десет руских дипломата. До јуче је Мађарска Виктора Орбана била главни противник антируске политике унутар Европске уније. Дошли су избори, Орбан је отишао, Петер Мађар је дошао, а неколико месеци касније десет руских дипломата пакује кофере у Будимпешти.
У исто време, у Немачкој AfD осваја 43,8 одсто у Саксонији-Анхалту, а CDU пада на 17,2 одсто, док осам дана пред изборе у Мекленбург-Западној Померанији AfD има 38, а CDU невероватних седам одсто. У Србији једно истраживање даје СНС-у 47,2 одсто и студентској листи 31,5, док друго даје студентској листи 44,9, а СНС-у 35,7 одсто. То нису ситне осцилације. То су бројеви који говоре да се политичко тло од Србије до Немачке помера. Зато Србија пре избора мора да добије одговор на питање које се више не може проглашавати теоријом ако су Немци почели да затварају руске институције и шаљу руско дипломатско особље кући, а Мађари су после смене Орбана протерали десет руских дипломата, да ли ће после избора руске дипломате терати и Србија?
Почнимо зато од Србије, и то од бројева, а не од утисака. Најновије сондирање Faktor Plus, спроведен током августа и септембра на 1.200 испитаника, даје СНС-у 47,2 одсто опредељених бирача, студентској листи 31,5, а СПС-у 4,9 одсто. Али CRTA је у истраживању спроведеном лицем у лице од 10. до 24. јуна, на репрезентативном узорку од чак 2.324 пунолетна грађанина, добила готово обрнут резултат међу опредељеним бирачима студентска листа 44,9 одсто, СНС 35,7, СПС 3,8. Дакле, једно релевантно истраживање даје СНС-у предност од 15,7 процентних поена, друго студентској листи предност од 9,2 поена.
Размак између те две слике Србије износи готово 25 процентних поена. То значи да свако ко данас тврди да зна резултат будућих избора или не разуме истраживања јавног мњења или покушава да произведе политички утисак. Али постоје бројеви који говоре нешто дубље од питања ко би данас добио колико мандата. IRI је добио готово математички пресечену Србију и 49 одсто грађана жели промену, 48 одсто стабилност и континуитет, док студентске протесте подржава 42 одсто, а противи им се 41. CRTA истовремено налази да је подршка протестима око 60 одсто, да је 62 одсто грађана забринуто због употребе полицијске силе према демонстрантима и да значајан део јавности нема поверење у функционисање институција. Шта нам ти бројеви говоре? Не да је Вучић завршен. Не да ће студентска листа сигурно победити.
Не ни да ће СНС сигурно освојити 47 одсто. Говоре нешто политички много важније да Србија је дошла у фазу у којој огроман део земље жели промену, огроман део се држи стабилности, а нико још није објаснио шта би промена власти значила у спољној политици. И управо је то најважније питање које недостаје српској предизборној расправи. Шта се дешава дан после промене власти? Да ли остаје војна неутралност? Да ли остаје политика неувођења санкција Русији? Да ли остаје исти однос према Републици Српској? Да ли остаје исти став о Косову и Метохији? Да ли Србија остаје земља која одбија политику дипломатског рата са Москвом? Или ћемо шест месеци после избора гледати руске дипломате како са коферима излазе из амбасаде у Делиградској? Ко мисли да претерујем, нека погледа Мађарску.
Орбан је шеснаест година градио специфичну мађарску политику према Русији, блокирао или успоравао део антируских иницијатива Европске уније, чувао енергетске везе са Москвом и инсистирао на мађарском националном интересу. Онда су дошли избори. Петер Мађар је победио. Нова власт је почела да мења спољнополитички курс, а 8. септембра десет руских дипломата добило је налог да напусти Мађарску због активности које је Будимпешта оценила као неспојиве са дипломатским статусом. Москва је најавила одговор.
А сада Немачка, јер је она у овом тренутку још важнија. Берлин је Русију оптужио за покушај напада дроном са експлозивом на аеродром Лајпциг/Хале 4. августа. Москва те оптужбе одбацује. Немачка влада је одлучила да затвори руски Генерални конзулат у Бону и Руски дом у Берлину, а Москва је одговорила затварањем немачког Генералног конзулата у Санкт Петербургу и Гете института. Док причамо о изборима, дипломатски лед између Немачке и Русије већ пуца под ногама Европе. А шта немачки бирачи раде усред те конфронтације? Шестог септембра AfD је у Саксонији-Анхалту освојио 43,8 одсто гласова. CDU је добио 17,2 одсто. AfD је у односу на претходне покрајинске изборе порастао за читавих 23 процентна поена, док је CDU изгубио 19,9. Саберите AfD 43,8, Левицу 8,6 и BSW 5,3 и добићете 57,7 одсто гласова за три странке које се, свака из свог идеолошког правца, налазе изван класичног немачког политичког центра.
То није протест од два одсто. То није ТикТок. То није статистичка грешка. То је изборни земљотрес. Још бруталнији бројеви стижу из Мекленбург-Западне Помераније, где се гласа 20. септембра. Истраживање Infratest dimap од 10. септембра даје AfD-у 38 одсто, SPD-у 33, Левици девет, CDU-у седам, Зеленима пет, а BSW-у четири одсто. CDU је у мају 2024. имао 21 одсто, а данас седам. Од 21 на седам. То је губитак две трећине подршке за нешто више од две године. И онда нам неко каже да је проблем у томе што AfD боље снима клипове. Није. Немачки бирач гледа цену енергије, миграције, индустрију, рат, порезе и јавне услуге. AfD има снажну подршку међу људима у најактивнијим радним годинама, онима који имају породице, кредите и послове. Чак ни миграција не објашњава све. У Саксонији-Анхалту AfD бележи огромне резултате и у срединама где је непосредан контакт са миграцијом далеко мањи него у западнонемачким метрополама.
Миграција је постала политички језик ширег незадовољства зашто је школа затворена, зашто је лекар отишао, зашто аутобус више не иде, зашто је гориво скупо, зашто индустрија слаби и зашто Берлин има план за читав свет, а нема план за моје место? Али Немачка није изолован случај. У Аустрији најновије мерење ставља FPÖ на чак 38,5 одсто. У Румунији септембарски INSCOP даје AUR-у 39,7 одсто, PSD-у 18,7, а PNL-у 16,3. У Словачкој NMS почетком септембра мери Прогресивну Словачку на 21,6 одсто, Фицов Smer на 16,2, а националну Републику већ на 15,6 одсто. Друго септембарско истраживање, Focus, ставља Smer и Прогресивну Словачку потпуно изједначене на 17,3 одсто, док Република има 12,4. Дакле, од Немачке и Аустрије, преко Словачке и Мађарске, до Србије и Румуније, читав дунавски простор улази у политичко престројавање.
И управо ту се Србија и остатак дунавске Европе спајају. Огроман број бирача више не гласа из одушевљења, већ из страха од онога што би могла да уради друга страна. У Србији човек може да каже „доста ми је Вучића“, а ипак гласа за њега јер не зна шта долази после њега. У Немачкој човек може да не буде одушевљен AfD-ом, али гласа за њега јер жели да казни политички систем који више не препознаје. А све то дешава се док Европа улази у највећи циклус наоружавања последњих деценија. Одбрамбени расходи држава Европске уније достигли су 418 милијарди евра у 2025, двадесет одсто више него годину раније, а за 2026. пројектовано је чак 454 милијарде евра. Набавка војне опреме достигла је 115 милијарди евра, док је заједничка набавка чинила 24 одсто укупне набавке опреме. Европа, дакле, троши новац брзином која је до пре неколико година била незамислива, али новац не ствара преко ноћи фабрике, инжењере, компоненте и производне линије.
Не можете у понедељак изгласати сто милијарди евра и у петак добити војну индустрију. Истовремено се руши још једна европска догма. Ђорђа Мелони је 10. септембра најавила повећање домаће производње нафте и гаса и убрзавање дозвола за истраживање, експлоатацију и производњу угљоводоника. Образложење је врло једноставно да ако Италија има енергију испод сопствене земље, зашто би је у потпуности куповала у иностранству? Годинама нам је објашњавано да је нафта питање прошлости. Онда је дошла криза, цена нафте је поново прешла сто долара и једна од највећих држава ЕУ почела је да пита колико нафте и гаса има код куће. Зашто? Зато што геополитика на крају увек поједе идеологију.
Ормуз је под притиском, а сада и Баб ел Мандеб постаје непосредно ратно питање. Хути су заузели Моку и острво Перим у самом мореузу, док су саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман и Доналд Трамп разговарали о могућој америчкој војној помоћи. Према америчким извештајима, бин Салман је два пута тражио америчке ударе на Хуте, а Трамп је то одбио и понудио обавештајну и другу подршку. Неколико релативно јефтиних дронова и ракета данас може да угрози нафтовод, луку или рафинерију вредну милијарде долара. Иста лекција стиже из Украјине. Ерик Принс, оснивач Blackwater-а, тврди да је рат руску војску учинио бржом, интелигентнијом и опаснијом. По његовој процени, време руског одговора које се 2022. мерило и сатима данас се у одређеним ситуацијама мери минутима. Тврди и да је руски напредак у електронском ратовању умањио ефикасност дела западног оружја.
Његове конкретне бројке треба третирати као његову процену, али једну ствар не може да оспори нико ко разуме војску да Русија из септембра 2026. није Русија из фебруара 2022. Четири године рата су четири године учења о дроновима, HIMARS-у, западној артиљерији, електронском ратовању, сателитском извиђању, ПВО, логистици и маскирању. И зато долазимо до највећег питања овог текста до Дунава! Ако се рат настави и ако се једног дана војно питање помери са Донбаса према Одеси, више нећемо говорити о једном украјинском граду. Одеса значи Црно море. Одеса значи украјински излаз на море. Одеса значи Молдавију. Одеса значи Придњестровље. Одеса значи Румунију. И Одеса значи Дунав. Ако би руска војска једног дана стигла до дунавског ушћа, Русија би изашла непосредно на простор уз Румунију, чланицу НАТО-а.
Молдавија би преко ноћи добила потпуно другачији геополитички положај, а Придњестровље би од изоловане енклаве постало део потпуно нове стратешке једначине. Погледајмо онда Дунав од почетка до краја. У Немачкој AfD осваја 43,8 одсто у Саксонији-Анхалту. У Мекленбург-Западној Померанији је на 38. У Аустрији FPÖ има 38,5. У Словачкој Република расте до 15,6 одсто у једном од најновијих мерења, док је Фицов Smer и даље једна од кључних политичких снага. Мађарска је после смене Орбана протерала десет руских дипломата. Србија има једно истраживање у којем СНС води 47,2 према 31,5 и друго у којем студентска листа води 44,9 према 35,7. У Румунији AUR има 39,7 одсто. А на источном крају истог простора води се рат чији би евентуални излазак према Одеси могао да доведе Русију до Дунава. То је прича.
Не ТикТок. Не политички маркетинг. Не дневна саопштења. Дунавски простор се политички и геополитички престројава пред нашим очима. Зато Србија нема право да на изборе иде као да бира председника месне заједнице. Свако ко тражи власт мора пре избора да одговори на конкретна питања, хоће ли Србија увести санкције Русији? Хоће ли остати војно неутрална? Хоће ли руским дипломатама бити гарантовано нормално дипломатско присуство док поштују законе Србије и Бечку конвенцију? Хоће ли се наставити енергетска сарадња са Русијом? Хоће ли Србија одолети притиску да уђе у НАТО? Хоће ли остати уз Републику Српску? Хоће ли Косово и Метохија остати питање српског суверенитета, а не цена неког новог „геополитичког пакета“?
Народ има право да добије те одговоре пре гласања. Јер Мађарска нам је показала шта може да се промени за неколико месеци. Немачка нам показује колико брзо може да се распадне стари изборни поредак. Италија нам показује колико брзо зелена догма може да уступи место националној енергетској безбедности. Русија нам показује колико се војска може променити после четири године стварног рата. Јемен нам показује колико дрон и ракета могу да утичу на светску цену нафте. А Дунав нам показује где се све те линије сусрећу.
Зато питање српских избора није једино да ли ће Вучић остати или отићи. Нити је питање да ли неко воли или не воли студенте, СНС или опозицију. Питање је шта ће Србија бити дан после избора. Хоће ли остати држава која разговара са Москвом, Бриселом, Пекингом и Вашингтоном, а одлуке доноси у Београду? Или ће неко жељу дела народа за променом претворити у промену геополитичког идентитета Србије? Мађари су гласали и после неколико месеци десет руских дипломата је протерано. Немачка затвара руски конзулат и његово особље мора да оде. А Србија иде на изборе. Зато питање које данас постављам није ни теоријско ни реторичко, хоће ли после српских избора и руски дипломати у Београду почети да пакују кофере баш у тренутку када би руска војска могла да се појави на Дунаву? Ако постоји могућност да одговор буде „да“, српски народ има право да то зна пре него што гласа. После избора је касно. Зато за мене, као председника Српске лиге, ови избори нису питање политичке математике и броја посланика.
Они су питање државног правца Србије у времену у којем се мења читав простор из Дунав од Немачке до Црног мора. Власти могу да се мењају, странке могу да расту и падају, али постоје државни интереси који не смеју да зависе од резултата једних избора. Србија после избора мора остати војно неутрална, мора чувати Републику Српску и Дејтонски споразум, мора наставити борбу за Косово и Метохију као део своје државне територије, мора јачати Војску Србије, домаћу наменску индустрију, енергетску и прехрамбену безбедност и мора водити спољну политику чији се правац одређује у Београду. Посебно јасно желим да кажем да Србија мора по сваку цену да сачува стратешко савезништво са Русијом. Не зато што Србија треба да води руску политику, већ зато што је то српски национални интерес. Русија је стална чланица Савета безбедности УН, држава чија је позиција од огромног значаја за питање Косова и Метохије, наш важан енергетски партнер и земља са којом српски народ има дубоке историјске, духовне и цивилизацијске везе. У тренутку када се геополитичка карта Европе поново црта, било би неодговорно да Србија сама руши један од својих најважнијих међународних ослонаца.
Зато после избора не сме бити санкција Русији, протеривања руских дипломата ради политичког доказивања Бриселу, прекида стратешких енергетских односа нити постепеног увлачења Србије у НАТО. Србија истовремено треба да разговара и тргује са Европском унијом, да развија стратешко партнерство са Кином, да гради рационалне односе са Сједињеним Државама и да сарађује са сваком државом која поштује наше интересе. Национална политика не значи изолацију. Она значи да Београд има више партнера, а ниједног господара. У таквом свету Србији је потребно мање идеологије, а више државничке хладнокрвности. Треба нам снажна војска, сопствена енергија, храна, индустрија, демографска обнова и дипломатија која зна шта хоће. Не смемо да дозволимо да нас било ко поново постави на линију фронта између Истока и Запада. Срби су током двадесетог века превише пута плаћали туђе геополитичке рачуне. Зато моја порука пред изборе није да Србија треба да бира између Истока и Запада. Србија мора да изабере себе.
А изабрати Србију данас значи чувати пријатеље који су нам потребни, не одрицати се Русије када то од нас неко затражи, не предавати Косово и Метохију за обећање боље европске будућности, не остављати Републику Српску без подршке и не дозволити да српска војска сутра буде део било чијег похода на Исток. Али ако је тема овог текста Дунав, онда постоји још једно питање о којем српска политика нема право да ћути. Дунав у Србију не улази код Београда. Он у Србију улази кроз Српску Војводину. И ако говоримо о политичком престројавању читавог дунавског простора, онда Србија прво мора да зна шта се дешава у њеном сопственом дунавском простору. То питање је Српска Војводина! Српска лига је патриотска политичка странка чије је седиште регистровано у Новом Саду, у српској Војводини, и управо зато годинама упозоравамо да се питање политичког и идентитетског удаљавања Војводине од остатка Србије не сме третирати као маргинална тема. Моја политичка оцена је да је током претходних деценија урађено много на стварању политичких, идеолошких и идентитетских претпоставки за слабљење веза Војводине са Србијом и да постоје политички кругови којима је крајњи циљ да тај процес једног дана доведу до питања државног раздвајања.
Пре двадесет два месеца и сама државна власт у Београду говорила је јавно о опасности од сепаратистичких тенденција и покушаја дестабилизације Војводине. Ако је та процена тада била озбиљна, постављам једноставно питање, шта се за двадесет два месеца променило? Да ли је опасност нестала? Да ли су нестале организације, политички интереси и спољни фактори на које се тада указивало? Ако нису, зашто се данас о том питању готово више и не говори? Држава не сме да прогласи неку опасност стратешком, а онда двадесет два месеца касније престане да је помиње без објашњења шта је у међувремену урадила да је отклони. Зато имам утисак да је линија политичке одбране Србије са њеног севера постепено повучена ка Београду и, симболички, све до места где се Сава улива у Дунав. То не тврдим као војну чињеницу, већ као политичку метафору једног опасног повлачења државне пажње са Војводине. Србија не сме да брани свој суверенитет тек када политички проблем стигне до Београда. Државни суверенитет брани се у Призрену, Суботици, Сомбору, Кикинди, Зрењанину, Вршцу, Сремској Митровици и Новом Саду исто колико и на ушћу Саве у Дунав.
У том контексту и долазак Владимира Зеленског авионом на београдски аеродром у Сурчину за мене има снажну политичку симболику. Не зато што једно слетање авиона доказује било какав план против Србије то не би било озбиљно тврдити већ зато што показује колико се геополитички центар пажње помера према Београду у тренутку када Србија мора да размишља шта се дешава на читавом њеном северном и дунавском простору. Државна политика не сме да види Србију до Сурчина и ушћа Саве у Дунав. Мора да види Србију до Хоргоша, Бездана, Кикинде и сваког села на њеној северној граници.
Србија после избора мора знати своје црвене линије нема признања такозваног Косова, нема слабљења Републике Српске, нема политичког издвајања Војводине, нема одрицања од војне неутралности и нема рушења савезништва са Русијом. Избори ће проћи. Али држава мора да остане. И ако избори у државама слива Дунава заиста означавају почетак нове политичке епохе у Европи, онда Србија у ту епоху не сме ући као туђи привезак. Мора ући као своја држава. И зато линија одбране српског националног интереса не сме бити на ушћу Саве у Дунав. Она мора бити на свакој граници Србије, у свакој српској институцији и у свести сваке будуће владе у Београду. Од Косова и Метохије до српске Војводине, од Дрине до Дунава, држава се не напушта педаљ по педаљ. Држава се чува у целини.
Александар Ђурђев, председник Српске лиге