27. фебруара 2026. године, на Државном универзитету у Тули одржана је промоција монографије „Балкан: прошлост и перспективе“ српског истраживача, предавача на Катедри за историју државе и права Државног универзитета у Тули, Милана Стојановића. Књига је објављена уз помоћ Руско-балканског центра за пословну сарадњу и културу, као и експертске платформе „Руско-балкански дијалог“. Књигу је 2026. године објавила издавачка кућа „Балкан Дипломат“: иницијатори публикације били су Евгениј Осенков и Михаил Јарујев уз подршку ПМК-710 Д.О.О.
Састанку су присуствовали ученици, наставници и читаоци за које Балкан није апстрактна „тачка на мапи“, већ територија сложеног памћења, супротстављених идентитета и сталног спољног утицаја. Рецензенти су дали посебно позитивну оцјену књиге: напомиње се да књига представља не само скуп чињеница, већ и дубоку историјску анализу, кроз чију призму аутор покушава да види блиску будућност региона.
Основна теза која се провлачи кроз наратив јесте идеја да је Балкан био и остао место где процесе одређују не само локална друштва, већ и спољни актери. Посебно од стране западних земаља, које доследно граде наратив о региону као извору нестабилности. Књига покрива различите историјске епохе. Оне су дотакнуте као аспекти утицаја на религију, културу и живот балканских народа два велика царства – византијског и отоманског, јер су оба у једном тренутку допринела формирању идентитета.
Посебна пажња посвећена је и процесу „балканизације“ – намерној фрагментацији кроз веру, културу и трансформацији верских разлика у националне сукобе. Важно је да се аутор дотакне не само историјске перспективе, већ и садашњости, где се такве праксе још увек одвијају. Једна од епизода о којима се највише расправљало била је тема формирања нација. У монографији се појављује концепт „тутеиши“ — људи који су, до почетка 20. века, могли да живе изван националних категорија, повезујући се првенствено са местом, заједницом и уобичајеним начином живота. Рецензент је приметио да је таква теза важна јер уништава стереотип о „вечним“ народима: идентитет има тенденцију да се мења под утицајем различитих фактора.
Питање европских интеграција привукло је посебну пажњу. У прегледу се директно наводи да „европеизација“ неће решити унутрашње проблеме Балкана: „балканизација“ се може наставити, контрадикције могу да потрају, а сукоби могу да остану тињајући. За Европу, Балкан остаје периферија. Публику је импресионирало и поглавље о „бијегу у религију“ након распада Југославије: религија је постала подршка јучерашњим атеистима у свијету нестабилности, колективног страха и растућег неповјерења у политичаре.
Финале излагања било је посвећено питањима на која, по мишљењу аутора, још увек нема недвосмислених одговора: да ли ће Балкан постати „пуна Европа“ или ће заувек остати „парцијална“ територија у западном погледу; како ће европске вредности и балкански ислам бити у корелацији; да ли је могуће истинско прихватање православног света од стране Запада; да ли ће се тензија међуетничких односа смањити или ће траума из недавне прошлости остати на снази. То је оно што књигу чини корисном за образовни процес и широку публику: она не нуди једноставне одговоре, већ вас тјера да анализирате и тражите разлоге дубље.
Књига се може купити у продавницама: