У Тули је 27. и 28. марта одржана конференција посвећена осамдесетогодишњици Побједе у Другом свјетском рату. На конференцији су заједно са руским колегама учествовали и научници из Рпублике Српске и Србије. Учесници су у оквиру програма између осталог посјетили Јасну Пољану, Музеј Куликовске битке на Куликовском пољу, као и манастир Оптинску пустињу. Доцент др. Олег Солдат са Универзитета у Бањалуци је у тексту ниже, za Србратство подијелио своје утиске о конференцији и боравку у Тули.
У склопу претходно реализованих договора између неколико универзитета у Русији и нашег Министарства за високо образовање Републике Српске продужене су активности, сарадње са неколико универзитета. Овај пут смо се одазвали на позив Тулског факултета у Русији поводом велике, важне, централне конференције посвећене осамдесетогодишњици побједе у Великом отаџбинском рату, односно, у Другом свјетском рату.
Конференција је одржана у граду Тули 27. и 28. марта, на конференцији је учествовало на десетине домаћих и доста учесника аналитичара, професора и стручњака из других земаља. Међу гостима је било и неколико српских професора из Републике Српске и неколико професора из Републике Србије.
Са Бањалучког универзитета смо се на позив одазвали декан Филозофског факултета проф. др Срђан Душанић, психолог, проф. др Горан Латиновић, историчар и доц. др Олег Солдат, философ са Филозофског факултета у Бањој Луци, дакле философ, психолог и историчар, што мислим да је добра и необична комбинација да се објасни феномен Другог свјетског рата на тој конференцији. Из Источног Сарајева је ту био проф. др Драга Мастиловић, директор Института историјских наука и из Србије проф. др Милош Ковић, историчар.
Као што видимо, историчари доминирају, били смо само један психолог и један философ, што вјерујем да је унијело у наш преглед и у наш доживљај цијеле ствари као и у наша излагања додатно свјетло. Проф. Душанић је излагао Педагошко-психолошки профил досадашње методике меморијализације Другог свјетског рата на нашим просторима, проф. Латиновић је излагао рад о меморијализацији отаџбинског рата као продужетка догађаја из Другог свјетског рата, дакле догађаја из `92 -`95. године прошлог вијека, проф. Ковић је говорио о континуитету нацистичке и фашистичке идеологије од Другог свјетског рата преко догађаја деведесетих година до догађаја у Украјини, а доц. др Олег Солдат је говорио о логору смрти Јасеновац и о његовој меморијализацији или немеморијализацији у српској књижевности у дјелу Бранка Ћопића, а опет у вези са Великим отаџбинским ратом.
Конференција је отворена веома јарким излагањем стаљинградског ветерана, стогодишњака, који је одржао пленарно предавање које је било веома упечатљиво, јер иако је ријеч о стогодишњаку, било је јасно да је ријеч о веома виталном човјеку који не користи нити наочале нити помагала и који је успио да прочита и све папире и све рукописе и не само да понуди правилна сјећања на Други свјетски рат из Стаљинграда, него и да их контекстуализује и врати у садашњи тренутак када још увијек траје Велики рат у Украјини. Након тога су услиједила предавања по секцијама.
Цијела конференција током рада та два дана и након тога била је, особито за српске госте, пропраћена низом, од стране руских домаћина нарочито ректора Тулског универзитета и његових помоћника, цијелим низом програма, културних програма и понуда од којих бих ја издвојио као најупечатљивију вишечасовну посјету најпознатијем меморијалном центру маузолеју у околини Туле, а то је родно мјесто и имање Лава Николајевича Толстоја – Јасна Пољана.
Ту смо провели неколико сати под вођством водећих толстолога из Русије и гдје нам је добродошлицу пожељела прапрапраснаха Лава Толстоја, супруга прапрапраунука Лава Толстоја, који је недавно био у посјети Бањој Луци, када је отворена једна изложба посвећена Толстојевој реакцији на анексну кризу с почетка 20. вијека.
Дакако, та посјета Јасној Пољани је била веома потресна и веома упечатљива, Јасна Пољана је огроман комплекс, за наше појмове, који је сачуван у потпуности у изворном стању. Све до папирића и до књиге је сачувано, што је поприлично фасцинантно с обзиром на то да је Јасна Пољана била четрдесетпетодневни штаб Гудеријанове армије. Сам генерал њемачки, нацистички Гудеријан је неколико дана провео у Јасној Пољани и заиста смо сазнали да су приликом напуштања када је попустио напад тј. кад је Црвена армија пробила блокаду Туле и кад је прешла у контраофанзиву, кад су нацисти почели да се повлаче, Нијемци покушали, као што су урадили са другим маузолејима нпр. од Чајковског, да спале Јасну Пољану. Ученици и сељаци околни су угасили тај пожар.
Нама је показана просторија у којој је посут бензин који је врло брзо могао да та руска здања и његову кућу у којој има 28.000 књига спржи. Додуше, тада није било 28.000 Толстојевих књига, то је тада била у Европи једна од највећих ако не и највећа приватна библиотека. Она је претходно, прије Њемачке окупације пресељена преко Урала у град Томск, гдје је у једној просторији у Томском универзитету смјештена на чување заједно са Пушкиновом библиотеком, чак из Москве су евакуисали Пушкинове личне књиге. Што говори о односу који су Совјети имали према културном насљеђу из империјалне Русије.
Јасна Пољана је ослобођена већ `41. кад је попустио напад нациста, али књиге Толстојеве су враћене тек послије побједе `45. године, поредане и враћене у истом броју и редослиједу у каквом су оне биле за вријеме Толстоја. Ви када уђете у Јасну Пољану у дом, у дворац Толстојев, који није дворац по мјерилима Западне Европе, то је скроман дом по мјерилима феудалних палата Западне Европе, вас запахне мирис скромности, аскетизма и старине. То је прилично скромно мјесто када га доведемо у везу са номенклатуром двораца грофова.
Само имање је огромно, готово безгранично, можете да идете сатима и сатима, да јашете, да обилазите то подручје. Сам гроб Лава Толстоја, неозначен, необиљежен јер је гроф Лав Толстој екскомунициран из православне цркве 1901. године, налази се релативно далеко од дома, километар далеко, на једном мјесту које је повезано за сентиментално дјечије сјећање писца, које он везује за свог тад већ упокојеног брата, гдје лежи тајна људске среће и тај гроб аскетском аномичношћу и монолитношћу је потресан.
Јасна Пољана је један од програма који нам је понуђен, не мање упечатљив, ако не и јаркији примјер је посјета многим музејским мјестима укључујући централно музејско мјесто у Тули а то је Музеј оружја у Тули. Тула је срце оружарно или индустријско-војни комплекс у којем се производи већ 350 година најквалитетније оружје у Русији и тај музеј је један огроман комплекс у коме можете да видите од најстаријих типова наоружања које је увео Петар Велики до релативно најновијих, најновија наоружања која се производе су наравно сакривена од очију посјетилаца, али можете да видите права ремек дјела која немају цијену.
Пушке разних императора, опточене слоновом кости, златом и сребром, које дословно немају цијену су смјештене ту. Можете да видите прототипе, прве прототипе које је током 60-их том музеју подарио Михаил Калашњиков, на којем прототипу је изграђена та легендарна пушка. Можете да видите легендарну пушку абакан која није ушла у употребу сем у специјалне одреде у руској армији и безброј других наоружања, од топова до пушкица и пиштоља величине 2цм који пуцају.
Руско оружарство заиста нема такмаца, руски оружари су током вијекова желећи да покажу западним прототипима који су долазили из Белгије, Енглеске, Француске, из других земаља, развијали свој јувелирски таленат те су умањивали те прототипе и правили од њих права умјетничка дјела.
Тула је оружарно срце Русије и за свакога ко је познавалац оружја то је апсолутно ходочасничко мјесто, па чак и за нас који се не разумијемо у многе техничке детаље и појединости онога што су нам водичи екскурзија објашњавали. Оно што је интересантно је то да су водичи екскурзија често студенткиње историје које оружарном терминологијом и историјом баратају боље, рекло би се овако са стране, него наша професионална, стручна лица која можемо да видимо у медијима. То је потпуна посвећеност цијелој тој ствари.
Зашто спомињем Музеј оружја, прво, зато што га је основао Петар Велики, послије цијеле једне анегдоте сусрета са механичким и мануелним способностима сељака и радника тог краја тада у 17. вијеку, али и због тога што тек на фону тих многих, преко 20 фабрика наоружања и тог музеја ви схватите зашто је баш ту у непосредној близини написан највећи роман у историји човјечанства о рату (Рат и мир) и можда да разумијете и дио Толстојеве личне и породичне субјективне трагедије. Дакле, то је заиста потресно.
* * *
Мој лични интерес, зашто сам уопште дошао на Међународну конференцију у Тули је био да посвједочим на руском језику сазнања о нечему о чему се не зна довољно у Русији, а то је номенклатура логора смрти. Кратким сажетком мог излагања истакао сам да је у историји човјечанства постојало само седам логора смрти, шест њемачких и један хрватски – Јасеновац. Причао сам о Јасеновцу и о начину како се присуство и одсуство тог логора смрти Јасеновац одразило на литературу, односно како се одразило на опус најчувенијег, најпознатијег југословенског писца који је трагично завршио исто као што је трагично завршила и земља која је прећутала Јасеновац.
Било је потребно истаћи Русима, да упркос њиховим напорима и жртвама које су они поднијели а таквих у историји нема и не постоји у Другом свјетском рату, ипак је потребно истаћи разлику у дефиницији између сабирних, радних, концентрационих и других логора. Истакао сам да у српском, хрватском, европском и свјетском јавном простору постоји неколико тенденција које све воде ка неутрализацији и ка забашуривању чињенице да је Јасеновац прије свега логор смрти.
Посве невезано за то колико је људи у самом логору убијено, то је посве ирелевантна чињеница с обзиром на то да је на територији НДХ стотине хиљада Срба убијено, људи су убијани више на праговима, по јамама и по приморју него што их је успјело доћи до Јасеновца, но то ни мало не мијења статус и чињеницу да је као са Аушвицом (Биркенау), Собибором, Белжецом, Треблинком, Мајданеком, Јасеновцем управљала посебна група људи који се уопште нису бавили ратом.
То је била Трећа усташка управа НДХ, то је државни орган, као што се логорима смрти бавио посебан орган посебна управа, одјељење унутар СС то је Totenkopfverbände – то је Трећа управа СС – људи који су имали посебне инсигније, посебна знамења, посебан облик мртвачких глава испод оних СС-ових и којима посао 24/7 током четири године није био рат против Руса, Рома, Срба, Енглеза но истребљење људи. Дакле, логори истребљења.
О томе сам излагао рад на конференцији, да је немогуће негирати, да је безобразно, издајнички, клеветнички негирати номенклатуру која је особито у њемачком језику итекако морала да буде позната, а нарочито боли чињеница да онако метонимијски до дан данас људима излети „концентрациони логор“ или „сабирни логор“ Јасеновац.
Јасеновац није никакав сабирни или концентрациони логор, иако је имао хибридни карактер, али и Аушвиц-Биркенау имао је хибридни карактер, то јест док ваљају и док трају – људи раде на поправци и производњи гума, а онда их преселе у дио кампа који се зове Биркенау, гдје је рок трајања људског бића максимум 24 сата од уласка на капију до изласка кроз димњак.
Јасеновац је имао другачију номенклатуру, дивљачкију, звјерскију, непосреднију, контактнију, са ножевима, клањима и непосредним свирепостима од којих су се згражавали и нацисти. И о успјешности тог логора говори и чињеница да су и Нијемци дигли руке од тога и пустили их да „раде“. И то је један од разлога због кога ултимативно данас Срба у Хрватској више нема.
Након конференције и организованих екскурзија, нас тројица професора из Бањалуке, личним аранжманом отишли даље у обилазак неких других мјеста.
Посјетили смо вјероватно најчувенији манастир, један од најчувенијих манастира у историји православља, Оптинску пустињу, гдје смо преноћили и имали прилику да се исповиједимо, причестимо, да гледамо ту конфигурацију, тај догађај који нема равнога себи, нема аналогије у остатку православног свијета, када се на свеноћном бдењу касно у ноћ хиљаде људи у потпуном мраку исповиједа у сузама свештеницима и јеромонасима, у манастиру који је огроман, који броји десетине храмова и капела, гдје су разасути гробови неколико покољења Великих оптинских стараца.
Недавно, прије неколико седмица, упокојио се посљедњи Велики оптински старац Илија. Били смо и на његовом гробу, он је био духовник руског патријарха Кирила.
Треба рећи да је Оптинска пустиња до прије 30 година била фудбалско игралиште. Бољшевици, совјети, сравнили су са земљом то мјесто и за 30 година Руска православна црква и руска држава успјеле су да у потпуности подигну и рестаурирају манастир, онакав какав је био.
Било је нарочито потресно проћи између споменика, феноменалног споменика Фјодору Михајловичу Достојевском, неколико стотина метара према легендарном скиту Светог Јована Претече у којем су, наиме, и живјели Велики оптински Свети старци. На ивици између скита у који је забрањен улазак и манастира била је келија најчувенијег оптинског старца Светог Амвросија Оптинског, која је увијек била отворена за десетине, хиљаде, милионе људи које је он током живота примао. Имао је два излаза у скит – на монашке службе и имао је скит према свијету. Ми смо били дословно на вратима и на степеницама кроз које су пролазили Гогољ, Достојевски, Толстој и толики други. У келији Св. старца Амвросија Оптинског непрекидно гори лампада као символ прејемства старачке традиције.
Оптинска пустиња је интересантна зато што је то барокни манастир чији темељи су постављени у 17. вијеку као монашко житељство, чије златно доба је крај 18. и цијели 19. вијек до бољшевика који су побили на крају те монахе. Посљедње убиство је било 1993. године када је сатаниста убио три монаха, на чијим гробовима је сада изграђена капела. Ту су забиљежена чуда и служе се службе.
Нас тројица смо у пратњи руских домаћина, који су нам изашли у сусрет, посјетили још једно монументално мјесто од којег застаје дах, а то је Музеј Куликовске битке на Куликовом пољу. То је руска Косовска битка, која се одиграла девет година прије Косовске, између Татара и Руса, гдје су Руси предвођени Светим Димитријем Донским и под благословом Светог Сергеја Радоњешког побиједили Татаре и то је почетак краја Татарско-монголског ропства.
То поље је огромно, не може да се услика камером, а оно што је нарочито упечатљиво је музеј. Нашим историчарима није било свеједно видјети како изгледа музеј посвећен једном једином датуму и догађају у руској историји. Обични руски ђак кад дође у тај музеј упозна, кад прође цијелу екскурзију која може да траје три сата, практично цијелу руску историју. Ми немамо сличан, Срби не посједују сличан монумент, сличан споменик.
Морам признати да је на мене тај музеј оставио већи утисак него нпр. Гугенхајмов музеј холокауста у Јерусалиму или Гугенхајмов музеј – умјетничка галерија у Њујорку. То је нешто потпуно интерактивно, потпуно инклузивно, потпуно модерно што комбинује дигитализацију, савремене и старе технологије. Ту видите оригиналне књиге из 14. вијека скениране на посебним справама које можете да прелистате, ту можете да видите више обавјештења на једном зиду о Косовској бици него на многим мјестима у Срба, са прелијепим статуама и бистама Милоша Обилића, са натписима и објашњењима на зиду која се тичу ратова из 14. вијека када се одиграла Куликовска битка.
У том музеју можете да видите стаклене витрине у којима су са безбројним фигурицама војничким направљене имитације војника из тог доба, како са једне тако и са друге стране који се бију у тој бици. Приказан је на више мјеста сав маневар, стратешко кретање руске војске која је однијела побједу у тој бици која представља једну од најзначајнијих ако не и најзначајнију битку и догађај руске историје.
Музеј је огроман и ви имате информацијско пренатрпавање у суштини, зато што руски инструктори, руске архитекте, руска педагогика из тог једног догађаја изводи црвену нит руске историје која доводи до Првог и Другог свјетског рата, а завршава се са Стаљинградом и опсадом Москве.
Хтио бих да се вратим на важан детаљ, а то је уопште улога Туле. Врло интересантан је и несретан тај њемачки поход на Русију, који није успио да заузме ни један већи град у Русији па тако ни Тулу. Тула је била 45 дана опкољена, пружен је огроман отпор. Гудеријанова тенковска армија је окружила Тулу са свих страна, слична ствар се десила као са Лењинградом и Стаљинградом, али су становници Туле одољели, сви активни и спремни за рат су ушли у војне редове и успјели су да се одбране.
Та опсада је сломљена и веома интересантно иако су пресељени ресурси за Урал, све вријеме су фабрички капацитети особито тенкова али и ручног наоружања непрестано радили дотурајући у истом тренутку есенцијалну помоћ Москви која је била 16 километара удаљена од ватрене линије.
Нијемци су са сјевера и са југа пришли 16 и 11 километара до Москве и даље нису успјели да дођу из већ познатих у историји описаних разлога, послије чега је кренуло неминовно, дуго повлачење и крволов Њемачке армије на претходне положаје све до ’45. године кад су Совјети прешли у Берлин, што је напор који је укупно коштао 38.700.000 мртвих.
Други свјетски рат је догађај којем Руси и данас приступају, особито старија генерација и генерација која се бави педагогијом, са сакралним патосом. То је заиста за њих Велики отаџбински рат. Сваки народ па и српски који би хтио да освјежи сакрална и стратегијска памћења своје историје, свакако би требало да потражи инспирацију и знање технологије и сличне ствари на таквим мјестима.
Већину тих пејзажа, села, градова, многих манастира које смо успут посјетили, нпр. Шамординово манастир у коме је монаховала Толстојева сестра, који је основао Свети старац Амвросије Оптински су огромни за наше појмове, живући манастири. Били смо у средњовјековном манастиру из 14. вијека Пафнути Боровском манастиру, који су фортификације, опет кажем за наше појмове непрегледне и нереалне, ја лично сам избјегавао да фотографишем било шта јер фотографије нису у стању да дочарају, да пренесу било шта од тога, некако сам сматрао да је боље смијештати то у душу за сљедећи пут.
Из Туле је Љесков, Тургењев, Толстој, цијели низ писаца и умјетника. Такви су руски градови. Русија је једина православна земља која је у току дуже од хиљаду година, нарочито након пада Византије била слободна па је имала и прилику да развија све раскоши цивилизацијских достигнућа. Све то видјети… не може се препричати. Утисци из Русије када се иде са намјером не могу да се препричају, Русију треба видјети. Чак не ни вјеровати ни умом појмити, треба видјети.
Контакти нису тиме завршени, са ректором и са професоријатом са Тулског универзитета који је педагошки универзитет имена „Лав Толстој“, који се не бави само литературом, што би се из имена писца дало закључити но се бави и дискретном математиком, има хемијске лабораторије, веома уредан и чист, са великим бројем студената универзитета и у образовање се уноси и улаже доста.
Отворена су врата за сарадњу и већ од септембра нас неколицина планира да реализује понуде које су нам достављене, да дође на мјесец дана да предаје.
А надамо се да, као што смо угостили и у Источном Сарајеву и у Бањој Луци сасвим недавно Јекатерининбуршки универзитет, да ће тако да буде и узвратна посјета и ректоријата, професоријата, стручњака са Тулског универзитета нашим државним универзитетима из Републике Српске.
Ми смо се потрудили, свако на свој начин да посвједочимо своје пријатељство и може се истаћи и примијетити да нема ни једног Руса тамо који је равнодушан према чињеници да Срби кроз већ готово тридесетогодишњи притисак геополитички одољевају том притиску и не уводе санкције Русији, задржавајући везу историјскога, културнога, националнога, етногенетског и другог братства и сродности са Русима.
То је јако дирљиво Русима, они то јако цијене и наши декани, ректори и професори су имали прилику да виде шта заиста значи, како изгледа братство и пријатељство. Неки од стручњака, заправо већина оних који су посјетили многе установе на Западу су признали да су запрепаштени разликом у искрености, топлоти, интензитету односа знаменитих Западних академских институција и ових руских.
Отићи није једноставно, карте су скупе, често има пресједања у Истамбулу, ми смо се поприлично уморили чекајући 7-8 сати у једном правцу у Истамбулу, но кад вас чека оваква конференција онда ништа од тога не пада тешко. Укупно узевши, ви можете да осјетите кад посјетите Русију, било је тако и раније али сада у овом рату можете да осјетите дио те крилатице „Света Русија“. Барем кад одете у Оптинску пустињу и манастире и када видите та лица којих на другим мјестима нема, немате никакве сумње. Не постоји аналогија исповиједном, испосничком, покајничком интензитету који можете да видите на тим руским мјестима.
Први пут објављено: https://srbratstvo.rs/oleg-soldat-tulski-putopis/