Многи ће се сложити да је Мирослав Лазански до данас остао непревазиђен на пољу војно-политичке аналитике, ратног извјештавања, те у најљепшем свјетлу представљања Србије и српског народа у региону и свијету. Човјек изузетних професионалних квалитета и веома богате радне историје је нешто чиме се Срби могу с правом поносити. С циљем очувања сјећања на дугогодишњег новинара и дипломату осврнућемо се на његов живот и рад.
Мирослав Лазански рођен је 18. септембра 1950. године у Карловцу, тада у Народној Републици Хрватској у саставу Федеративне Народне Републике Југославије. Син је југословенског официра Владимира Лазанског, поријеклом Словенца, који је службовао и у краљевској Југословенској војсци и након 1945. године у Југословенској народној армији. Мирослав је управо од свог оца постепено улазио у свијет војске и историје. Такође, у сродству је са бившом предсједницом Републике Српске проф. др Биљаном Плавшић.
Образовао се у три града: основну школу је завршио у родном Карловцу, средњу школу у Требињу, а правни факултет у Загребу. Захваљујући многим његовим интервјуима, као и пажњи која му се пружала од стране медија, знамо да је војни рок одслужио 1977. године у Битољу.
Новинарством се почео бавити још у студентским данима у Загребу. Због изузетне информисаности на пољу војне тематике, почео је писати чланке за загребачке листове «Полет», «Вјесник», «Данас» и «Старт». Током свог рада у Загребу имао је прилику због тадашњег геополитичког положаја СФРЈ да интервјуише многе високе официре НАТО и Варшавског пакта. Међу њима су амерички генерал Бернард Роџерс, маршал СССР Сергеј Ахромејев, командант Варшавског пакта маршал СССР Виктор Куликов, министар одбране СССР маршал Дмитриј Јазов, командант ратне морнарице СССР адмирал Владимир Чернавин, те амерички генерал Џон Галвин. Често су се његови интервјуи са совјетским високим официрима појављивали у западној штампи због њиховог ексклузивитета и квалитета.
Уочи распада СФРЈ и почетка крвавих грађанских ратова, у фебруару 1991. године, Лазански прелази у Београд, гдје почиње радити за лист «Политика». Такође је писао и за «Политику експрес», «Вечерње новости» и недјељник «НИН». Током осамдесетих и деведесетих саопштавао је о ратовима на Блиском истоку, Африци, Чеченији, као и о југословенским ратовима. Касније је саопштавао из Сирије, гдје је интервјуисао и предсједника Сиријске Арапске Републике Башара ел Асада. Поред оружаних сукоба, пратио је и писао о политичким немирима и војним приликама у бројним земљама региона, Европе и свијета, а његови текстови су најчешће били објављивани у «Политици». Такође, један је од ријетких новинара који је имао прилику да се ближе упозна с војном техником у свијету, као и да лети у борбеном авиону. Исто тако био је једини страни новинар који је саопштавао с војне параде у Пјонгјангу 2018. године.
Као новинар је радио и за Радио-телевизију Републике Српске. Од 2016. године је водио и уређивао политичку емисију «Директно с Лазанским». Као нестраначка личност је од 2016. до 2019. године био посланик Народне скупштине Републике Србије, а од 2019. године до своје смрти 2021. године је био амбасадор Републике Србије у Русији. Уз помоћ привредника из Србије и пријатеља у Русији успио је постепено обновити зграду амбасаде Србије у Москви.
Често је гостовао на бројним телевизијама у Србији, Српској, те на Хрватској радио-телевизији. Својим оштрим и неријетко духовитим коментарима препуних аргумената је остављао утисак изузетно информисаног и интелигентног човјека.
Написао је седам књига и био је аутор неколико телевизијских серијала и документарних филмова. Одликован је Медаљом за војничке врлине (СФРЈ), Орденом части са сребрним зрацима (Република Српска), Медаљом за јачање српско-руског пријатељства Ветерана Оружаних снага Руске Федерације и Орденом за борбу против вируса корона. У његову част је названо борбено вишенамјенско возило «Лазански» српске производње.
Умро је 3. августа 2021. године у Београду од посљедица срчаног удара.