На саму помисао на ријеч «Сарајево» вјероватно се као прва асоцијација појављује Башчаршија, Сахат-кула, Врело Босне на Илиџи, брана на Бентбаши, многобројне џамије и све оно друго што повезује нама познатије Сарајево. Међутим, далеко од Балкана постоји још једно Сарајево, село у Ивановској области, са много пријатнијом причом од балканског Сарајева.
Сарајево је село у Ивановској области Руске Федерације са нешто мало више од 100 становника. Налази се на готово пола пута између сједишта поменуте области, града Иваново, и обале ријеке Волге. Смјештено у плодном пољу и између густих листопадних шума, ово село има надасве једноставан обрис: од главног пута до краја села се протеже један, може се рећи, сокак који води до једине цркве у овом селу. Ријеч је о Каменом храму с краја XVIII вијека посвећеном Казанској икони Мајке Божје који са собом носи интересантну причу.
У овом селу служи протојереј Петар (Сургучев). Наиме, он се досљедно моли за братски српски народ још од првих вијести о бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999. године од стране НАТО. Најсвјетлијим чином отац Петар је духовно увео српски народ у треће по реду за њих српско Сарајево.
Готово четврт вијека након завршетка једне од најстрашнијих деценија у српској историји, ово село је привукло пажњу Срба. Захваљујући раду и контактима двојице дипломата — Михаила Јаруева, руководиоца Руско-балканског центра пословне сарадње и културе, и Евгенија Осенкова, руководиоца Центра међународне сарадње «Руско-балкански дијалог» — споменута црква у овом селу је у обнови, а Срби су почели посјећивати ивановско Сарајево. Свеукупни циљ који се сам себи предочио је да ивановско Сарајево постане центром духовних српско-руских веза и српским драгуљем руског Златног прстена.
Почетком јуна 2024. године, ово малено руско село су оживјели двоје ивановских умјетника Свјетлана Кузмичова и Владимир Мајаковски. Циљ умјетника је био почетак стварања циклуса сликарских и графичких композиција посвећених сарајевском храму. Тај циклус би требао бити на јесен текуће године бити представљен на тематској изложби о Србији и Балкану.
Иако су међусобно удаљени преко 2000 километара, ова два (заправо тачније три) Сарајева дијеле тек понеку сличност једно с другим. Поред назива који им је исти, Сарајево у Ивановској области, Сарајево у Федерацији БиХ и Источно Сарајево у Републици Српској имају још једну сличност која није видљива простим оком. То је духовно присуство српског народа. Иако из првог Сарајева жестоко протјерани током и након грађанског рата у БиХ у друго, Српско Сарајево (од 2004. Источно Сарајево), некадашњи административни центар Републике Српске, добродушношћу једног свештеника и марљивошћу двојице дипломата, Срби су добили и своје треће Сарајево у којем су постојали, а да нису ни знали.